Sakupljači izgubljenih stvari – SOSED TVOJEGA BREGA 2018, JSKD
Upoznala sam ga u Tivoliju, jednog aprilskog popodneva. Volim proleće i njegove nagle promene – čas sije sunce, čas pada kiša ili oboje istovremeno što nas zbunjuje u odlasku od kuće. Poneti ili ne kišobran, obući laganu suknju ili farmerice, lakovane cipele ili gumene čizmice? Odlučila sam se za suknju, nove lakovane cipele i kišobran kojeg sam po odlasku iz parka, zamišljena, zaboravila na klupi. Pred Vukovim spomenikom stala sam u bàru, namočila cipele i setila se kišobrana. Niko ne voli da gubi stvari, ali ja sam u tome preterano osetljiva. I ako sam već bila na pola puta ka cilju, vratila sam se u Tivoli. U jesenskom kaputu cigla boje na »mojoj« klupi sedeo je gospodin Peter, kako mi se kasnije predstavio, i nezainteresovano gledao u pravcu odakle sam dolazila. Kišobrana više nije bilo na klupi, zato sam se neodlučno okrenula prema susednoj i tražila ga pogledom. „Tražite nešto?“, upitao me i pogledao svojim mačije zelenim očima. „Ne… u stvari da, mislim da sam bila na toj klupi i tu ostavila kišobran.“ „Mislite ovaj?“ upitao me i izvadio ga iz dubokog džepa. Bilo mi je neprijatno. „To je moj kišobran,“ rekla sam uz osećaj krivnje. Tipično žensko ponašanje, pomislila sam, čega se ja stidim, kad ga je on uzeo? „Zašto malo ne sednete?“ rekao je bez osećaja krivice. Sela sam. „Taj kišobran mi je draga uspomena,“ htela sam da opravdam svoj povratak.
„Ljudi često ostavljaju kišobrane, i ne samo njih! U životu sam našao nebrojeno izgubljenih ili, ko zna, možda namerno ostavljenih predmeta: zubne proteze, burme, vezene maramice, nalivna pera sa posvetom, novčanike, knjige, pisma … Ljudi su rasejani i neodgovorni, misle da će se im stvari nekim čudom same vratiti.“ „Svakome se to desi, bar ponekad. Zar vi nikad ništa niste izgubili?“ Nasmejao se: „Znate, ja sam se specializovao za skupljanje izgubljenih ili ostavljenih stvari, ako hoćete. To mi je hobi. Volim da zamišljam vlasnike, njihov izraz na licu kad primete da je nešto nestalo, nešto što im je značilo, a možda i nije, ali ipak osećaju kao gubitak. U tom trenutku ta beznačajna stvar dobije neslutena značenja, ali u tome nema ničeg nadprirodnog, to je tek ego koji se oseća prevaren.“
„Niko ne voli da mu stvari izmiču, naše posedovanje nečega je istovremeno potvrda našega postojanja«, mudrovala sam. »Ljudi, odkad poznaju osećaj vlasništva, poistovećuju se sa stvarima koje poseduju. Da li ste pomislili da uzimanjem tuđih stvari vi činite nešto nedolično, protivzakonito? Postoje biroji izgubljenih i nađenih stvari ili policijske stanice za takve primere.“ Široko se nasmejao i rekao: „I vi bi stvarno išli po svoj kišobran u taj biro, ako bi tako nešto i postojalo?“ Odjednom mi se moja ideja učinila detinjasta i naivna. Gledala sam kišobran koji je postao tema neobičnog razgovora, glavni lik priče o stvarima koje preuzimaju naše osećaje, ne da bi mi bili toga svesni. Stari albumi sa slikamam roditelja, odrezan čuperak kose našeg deteta, prvo ljubavno pismo, ručni sat dobiven za trideset godina radnog staža… Oni postaju surogati nečega što je prošlo, ali ujedno predstavljaju sećanje na značajne trenutke našega života.
„Ubeđen sam čak da čovek izgubi određenu stvar u pravom trenutku – zato, da bi je neko drugi našao! Neko, kome je potrebnija.“ „I vama je zaista bio kišobran potrebniji nego meni?“ upitala sam ga uz osmeh. Pogledao je prema oblacima i šeretski mi namignuo: „Mislim da će nam danas dobro doći, oboma.“
Naš razgovor je prekinuo dolazak gospođe otovorene kesama koje su bile preteške za njene godine. Do nje je dotrčao mladić u moderno pocepanim farmericama i ljubazno rekao: „Izvinite gospođo, ovaj novčanik, bio je na putu, verovatno vam je ispao…“ Nije uspeo ni da zaključi rečenicu kad se ona obruši na njega kao kamikaza: „Hteo si ga uzeti, ali si video da je prazan pa si dotrčao, da ispadneš pošten. Je li tako?“ „Molim…?“, ostao je preneražen mladić i izgubljeno gledao čas novčanik, čas nezahvalnu staricu. Bacio je novčanik u prah i pljunuo ljutito ne bi li tako nekoliko oprao sram kojim ga je uprljala.
„Današnja omladina! Grozni su i nezahvalni. Kad bi mi imali toliko u svoje vreme…“ počela je da komentariše starica gledajući nas, očekujući naše odobravanje. Gospodin Peter sageo se i pokupio novčanik te pogledao njegov sadržaj. „Gospođo, da li je ovaj novčanik stvarno vaš?“ „Kako, da li je moj? Naravno da jeste!“ „A zašto ste rekli da je prazan i uvredili mladog čoveka? Tu je bar pedest eura!“ Prkosno je pogledala i rekla: „Šta vas to briga?!“ „Možete mi reći vaše ime?“ pitao je ljubazno ali odlučno. Starica je tad spustila kese na tla, zauzela pozu uvređene lavice i sevala očima kao zmaj: „Ko ste vi da me ispitujete? Da niste možda policajac?“ „Nisam, samo želim da proverim dokumenat koji sam tu našao. Ako ne želite da mi kažete vaše ime, a onda mi recite gde stanujete?“ bio je uporan gospodin.
„Zvaću policiju!“ zakreštala je odvratnim glasom. „Pa dajte,“ nije se dao smesti gospodin. „ Vi, vi… sram vas bilo!“ Zgrabila je svoje kese spremna da nastavi put, ali je iza sebe bacila osudu: „Nekad su krali mladi, a sada starci okradaju starice!“
Bila sam preneražena nad okršajem kome sam bila svedok. Gospodin Peter je stavio novčanik u svoj džep i komentarisao: „Toliko o poštenju, morali i svemu o čemu su nas nekad učili. Da li sada razumete ulogu skupljača izgubljenih stvari? Osim toga, kiša će, a ja nemam kišobrana…“ nasmehnuo se uz poklon i laganim korakom otišao u pravcu grada.
Sedela sam na klupi kao da se tek budim iz nekog sna – je li to bilo ili nije, pitala sam se dok su kapljice kiše močile moje nove cipele. Otvorila sam kišobran i idući prema Čopovoj ulici tražila pogledom nešto … izgubljeno.
Šifra: Magdalena 2018/Miomira Šegina

Prevod: Zbiralci izgubljenih reči
Spoznala sva se nekega aprilskega popoldneva, na klopi v tivolskem parku. Rada imam pomlad in njene nepredvidljive spremembe vremena – zdaj sije sonce, naslednji hip že dežuje, ali kar oboje istočasno. Zato smo v zadregi pri odhodu od doma: vzeti dežnik ali ne, obleči lahko krilce ali kavbojke, obuti lakaste čeveljčke ali gumijaste škornje? Izbrala sem krilo, nove lakaste čevlje in dežnik, ki sem ga ob odhodu iz parka pustila na klopi. Pozabljivka! Tega sem se spomnila šele ob Vukovem spomeniku, ko sem z novimi čevlji stopila v lužo. Nihče ne mara izgubljati stvari, ampak jaz, jaz sem glede tega pretirano občutljiva. Kljub temu, da sem že bila na dosegu svojega cilja, sem se obrnila in se vrnila v Tivoli. V jesenskem plašču opečne barve je na „moji klopi“ sedel gospod srednjih let in nezainteresirano gledal v daljavo iz katere sem se mu približevala. Ime mu je bilo Peter, kar sem izvedela nekoliko kasneje. Dežnika ni bilo več na klopi zato sem se ozirala po sosednih klopeh, morda sem se zmotila, sem nervozno pomislila. „Iščete kaj?“ me je vprašal gospod in ocenjeval s svojim mačjim pogledom. „Ne… pravzaprav ja – dežnik. Tukaj sem pred kratkim sedela in ga pozabila, zdaj pa…“ „Mislite na tega?“ je vprašal in ga potegnil iz globin svojega plašča. Bilo mi je nerodno. „To je moj dežnik,“ sem rekla z občutkom krivde. Tipično žensko, sem pomislila, česa se sramujem, saj ga je on vzel meni in ne obratno? „Kaj, če bi se za kratek čas usedli?“ me je povabil gospod Peter brez trohice zadrege in se umaknil, da mi je naredil prostor. Usedla sem se. »Ta dežnik mi je ljub spomin,« sem hitela opravičiti svoj povratek. »Ljudem se to pogosto dogaja, da izgubljajo dežnike in ne le njih! V življenju sem našel nešteto reči, izgubljenih ali , kdo ve, morda namenoma zapuščenih? Recimo zobne proteze, poročne prstane, izvezene robčke, nalivnike s posvetili, denarnice, knjige, pisma… Ljudje so zmedeni in neodgovorni, mislijo, da se jim bodo stvari čudežno vrnile.«
»Vsak je kdaj kaj pozabil, ali izgubil. Vi pa nikoli nič?«, sem se postavila v bran. »O, veste, jaz sem specialist za zbiranje izgubljenih, ali če vam je ljube- zapuščenih stvari. To mi je hobi. Rad si domišljam lastnike, njihov izraz na licu, ko ugotovijo, da so nekaj izgubili, da je izginila reč, ki jim je kaj pomenila, morda tudi ne, a vendarle bi jo hoteli nazaj. V tem trenutku neka povsem nepomembna stvar pridobi neverjeten pomen. V tem ni nič nenaravnega, naš ego ne prenese, da bi bil prevaran ali ogoljufan.«
»Nihče tega ne mara,« sem rekla. »To, da imamo nekaj v lasti je na nek način potrditev našega obstoja. Ljudje se, odkar poznajo lastništvo, enačijo s stvarmi, ki jih imajo. Celo, ko jih niti ne potrebujejo več, jih težko dajo stran. Se vam ne zdi, da, ko tako jemljete tuje reči, počnete nekaj nezakonito ali vsaj nemoralno? Za te primere navsezadnje obstajajo biroji za izgubljene in najdene stvari, ali ne?« Usta je raztegnil v nagajiv nasmeh: »Vi bi resnično šli v tak biro, če bi ta sploh obstajal, in tam poiskali svoj dežnik?« Tisti trenutek se mi je ta ista ideja zazdela naivna in nesmiselna. Zagledala sem se v dežnik, ki je postal tema zanimivega pogovora, glavni lik zgodbe o rečeh, ki jih, brž ko se jih polastimo, opremimo s svojimi čustvi. Ne da bi se tega sploh zavedali. Oguljen družinski album, čop otroški čop las, prvo ljubezensko pismo, ročna ura, prejeta v dar za 30 let dela postajajo surogati nečesa, kar je minilo, a so spomin na pomembne trenutke našega življenja.
»Prepričan sem, da človek zgubi določeno stvar v pravem trenutku – zato, da bi jo kdo drug našel. Nekdo, ki mu je bolj potrebna.« »Vam je bil dežnik res bolj potreben, kot meni?« sem ga vprašala z nasmehom. Pogledal je oblake in mi prebrisano odgovoril: » Vse kaže, da bo danes prišel prav obema.«
Najin pogovor je prekinil prihod starejše gospe otovorjene s polnimi nakupovalnimi vrečkami. Za njo je pritekel mladenič v moderno raztrganih kavbojkah in jo prijazno nagovoril: » Oprostite, gospa, tole sem našel na poti« in je kazal žensko denarnico, »verjetno ste jo izgubili…« Ni mu uspelo dokončati stavka, ko ga je starka napadla kot kamikaza: »Hotel si ga vzeti, a si še pravi čas ugotovil, da je prazen, kaj ne? Zato si stekel za mano, da bi igral poštenjaka…« »Kako?« presenečeno se zatakne fantu, ki so mu oči skakale z denarnice na zlobno starko in spet nazaj. Odvrgel jo je na tla, kot bi bila kužna in pljunil k starki, kot bi tako rad spral sramoto s katero ga je umazala.
»Kakšna mladina! Grozna in nehvaležna. Ko bi mi imeli vse to, kar oni imajo…« je začela drobiti starka naprej pričakujoč, da bo dobila potrditev z najine strani. Gospod Peter je pobral denarnico in pogledal njeno vsebino. »Gospa, a je ta denarnica res vaša?« »Kako, če je moja? Seveda je!« »Zakaj ste potem rekli, da je prazna in užalili tega prijaznega fanta? Tukaj je vsaj 50 evrov!« Osorno je odgovorila: »Kaj pa vas to briga?« »In kako vam je ime?« se je delal gospod, kot da je ni slišal. Gospa je spustila vrečke na tla, si zavihala rokave, pripravljena na boj. »Kdo pa ste vi, da me tako izprašujete, policaj, ali kaj?« »Ne, to pa ne, samo bi rad preveril dokument, ki sem ga našel. No, prav, če nočete povedati imena pa vsaj povejte vaš naslov?« je gospod vztrajal.
»Poklicala bom policijo!« je z odurnim glasom zakričala ženska. »Le dajte,« se Peter ni dal zmesti. »Vi, vi… sram vas naj bo!« je ostala brez sape, zgrabila vrečke in besnega koraka odšla naprej. Za seboj je še odvrgla obsodbo: »Nekoč so kradli mladi, zdaj pa starci kradejo starkam!«
Bila sem zgrožena nad dogodkom, ki sem mu bila priča. Gospod Peter je pospravil denarnico v žep in dodal: »Toliko o poštenosti, morali in vsem podobnem o čem so nas nekoč učili. Ali zdaj razumete vlogo zbiralca izgubljenih stvari? Vidim, da bo res deževalo, jaz pa nimam dežnika,« se je še zadnjič prijazno nasmehnil in se lahkega koraka odpravil prosti mestu.
Obsedela sem na klopi, kot bi se prebujala iz globokega spanca. Se je vse to res zgodilo ali ne, spraševala sem se medtem ko so dežne kaplje spet močile moje nove čevlje. Odprla sem dežnik in se napotila proti Čopovi ulici. Pogled mi je begal naokoli, kot bi iskala nekaj… izgubljenega.

Miomira

Komentiraj


Sponzorji in donatorji